2 Stanovnistvo

2. СТАНОВНИШТВО

Да би се консолидовала демографска структура на граничном подручју Србије, држава је прибегла мерама стимулисања насељавања становника Баната и Црне Горе на тлу кладовског среза. Половином XIX века насељено је 64 црногорских породица као и већа група из Баната (32). Досељеници су добијали зајам од 1000 гроша, ради набавке плуга, мотика, коса, амова, будака, секира и једног пара волова, те комад обрадиве земље (33). Они приспели из Црне Горе након неуспешне ''аклиматизације'' на потесу у близини турског Фетислама, југозападно од тврђаве, одселили су на место знатно удаљеније од муслиманских суседа, у атар данашњег Петровог села, док су земљиште у том делу заузели Банаћани, неки од њих саградивши куће у потесу који је по претежном њиховом пореклу добио име Пемци. Као Кладовљани убрзо су евидентирани Аркадије Бокшан, Миша Ђуричин, Кузман Шепецан, Стеван Грујић, Милентије Путник, Васа и Цвеја Илкић, Лука Бирђан, Тила Бугарски, Марко Вукоњавски, Стева Вукоњавски, Гаја Ђурић, Милентије Ђурић, Мита Бугарски, Алекса Путник, Тима Секулић, Гаја Вукоњавски, Крста Ђурић, Михаило Бирђан, Јеврем Вукоњавски, Илија Грујић, Тома Вечански, Давид Вукоњавски, Вита Јуначки, Ђорђе Бировица… (34). За неке од њих Коста Јовановић почетком XX века утврдио је теренским истраживањима да су се доселили ''од Вршца у Банату'' –очеви родова Бирђана, Вукоњавских, Ђурића, Шепецана, Секулића, Рафајловића (35). За оне пак који су до данас опстали под заједничким називом ''Пемци'' извесно је да су придошли такође из Баната али су вероватно, највећим делом пореклом Чеси. То су породице Штерлинг, Бечејац, а из њима суседних регија потичу у другој половини XIX века досељена фамилије Шрајнер/ Швајнер, Бекеревић, Фил, Венцл, Цандер. За Штерлинге је Коста Јовановић забележио да се ради о ''5 кућа Пемаца католика из Баната'', нашавши и 7 кућа Црнчевића и 2 Команових, такође досељених из Баната, из Соке, са крсном славом Петковачом односно св.Археанђелом (36). Занимљиво је да у исто време има насељених Пемаца у знатном броју у суседним прекодунавским селима Дубова, Ешелница, потом у Оршави, Берзаски и Коронинију. У Дубови и данас има 40,70 % Чеха. Друге познате миграторске струје водиле су до Кладова из правца Румуније односно Влашке /Дујкићи, Букатаревићи, Барбатесковићи, Стојановићи, Николајевићи, Лападатовићи, Маринковићи, Џефировићи, Ступаревићи, Џингалашевићи, Пршујкићи, Браиљани, Станковићи, Стаменковићи/, Македоније /Белићи, Димитријевићи, Флорићи, Петковићи, Цветковићи, Костадиновићи, Стојичевићи/, Ниша /Илијевићи, Вулчевићи, Стаменковићи, Нишлићи, Петковићи/, Аде Кале /Браиловићи, иначе из ''Старе Србије'', Васићи/, Бугарске /Ђенићи- Генићи, Величковићи/, Грчке /Моруни- Ђорђевићи, Јанковићи/, Зајечара /Цоловићи/, Босне /Ђорђевићи, Штефићи, Петровићи, Кујунџићи/, Лесковца /Михаиловићи/, Пирота /Ђорђевићи- Гаваз/, Пожаревца /Николићи, Михаиловићи/, Гроцке /Бркићи/… (37). Одмах по успостављању српске власти кнез Милош определио се за стимулисање насељавања влашких Цигана у рубним подунавским пределима, чиме је Србија добила добре занатлије коларе, кочијаше, коваче, а још мноштво њих других занимања пребегло је у кладовски крај спашавајући се од ропства које је на румунској страни официјелно укинуто 1856.г. Неки од њих ангажовани су на производњи барута за војне потребе у атару данашњег Петровог села (38). Између осталог и због околности да је Кладово постало стециште становника из бројних регија, чинило се значајним саградити један репрезентативни православни храм, на месту уз стару цркву. Радови су отпочели 1856.г. а окончани су 1862. године (39). Летопис садржи податке: ''Црква је у византијском стилу, са кубетом и великим торњем на коме су крст и три звона, од 200, 300 и 400 кг. У оном времену коштала је 66.000 динара а крстови на кубету и торњу позлаћени су од 300 цесарских дуката, истопљених и добивених за ту ствар од народа. Црква је дугачка 30 метара, широка 15 метара, висока 20 метара и са торњем од 35 метара. Сматра се као најлепша грађевина у округу Крајинском.''- једини монументални украс Кладова'' (40). Није осликана али је имала неколико вредних икона Димитрија Посниковића (41). Варош је 26. јула 1856.г. добила и телеграфску везу са светом, што је допринело поспешивању трговине (42).

Пописом из 1863.г. евидентирано је 339 кладовских домаћинстава. Порески обвезници већином су били земљоделци, а поред тога наведена су као занимања: кафеџија, трговац, бакал и шпекулант, терзија, дућанџија, берберин, меанџија, туфекџија, бојаџија, касапин, слуга, скелеџија, дунђерин, лебар, кинсар, слуга абаџијски, ђумрукџија, абаџија, папуџија, надничар, поштар, служитељ- матроз, писар, шлосер, ћурчија, свештеник, болтаџија, послужитељ камараша, патролџија, рибар, камараш, лаутар, ковач, чобан- пастир, тобошар, ситничар, налбантин, баштованџија, суруџија, даирџија, лађар, фурунџија, пандур, шнајдер, колар, учитељ, телеграфист, матроз, кантарџија, практикант, говедар општински, кочијаш, ситничар, циглар, калфа терзијски, латов скеле, колџија при ђумруку, тишлер (43). Специфична у односу на друга српска подручја, а што је условљено положајем вароши, била су занимања лађара, матроза, скелеџије, ђумрукџије, као и околност да је значајан број домаћинстава своју егзистенцију обезбеђивао од бављења трговином или вршењем угоститељских услуга- кафеџије, меанџије- уз које је ишла обавезна музика па је и занимање свирача- лаутара често (44). Општина кладовска располагала је приходима- арендама: на кантар, на касапницу за клање говеда и свиња, на пиће које се точи у вароши, на обор, од наплаћивања такси, на стоку која се на салани коље; имала је и 1 браник од 50 ланаца ораће земље у вредности 200 дуката цесарских (45). Црква Кладовска имала је 2 дућана, 1 рит у атару кладовском, свега вредности 220 дуката цесарских, али и константне приходе од ''корманошлука Сипског од 1060 гр. три талира, од риболова од гроша 1 пару, одприлике месечно 10 талира, од вакуфлука ливада Речичких 4 цв, свега 14 талира'' (46). Највећи иметак налазио се у поседу текијског цариника Ристе Армаша /1810- 1875. Кладово/: непокретно имање вредности 1680 дуката цесарских, од плате 20 талира и 5 цв, и ''привреде са земљоделијем'' 19 талира и 1 цв; свега 40 талира (47). Већина пописаних презимена завршавала се на ''ић'' а од њих данас су у истом месту заступљена следећа: Филиповић, Николић, Јовановић, Ђорђевић, Букатаревић, Лападатовић, Штефић, Савић, Димитријевић, Вулчевић, Јанковић, Стојановић, Думитрашковић, Тодоровић, Недељковић, Барбатесковић, Матејевић, Поповић, Брложановић, Младеновић, Васиљевић, Ђенић, Сандуловић, Траиловић, Скалушевић, Станојевић, Барбуловић, Ђурђановић, Костандиновић, Пиликић, Шепецановић, Атанацковић, Грујић, Корбовљановић, Вукоњавски, Томић, Марковић, Радуловић, Богдановић, Буздокић, Адамовић, Марићевић, Пршујкић, Васић, Цветковић, Милојковић… Услед миграција, гашења лоза узрокованих и честим ратовима, више на тлу Кладова не живе потомци породица пописаних 1863.г: Николајевић, Радовић, Келу, Јенић, Верзеско, Миловановић, Живановић, Пржол, Адамица, Касимовић, Царан, Курка, Анђелковић, Суботић, Миљковић, Мардан, Ступарица, Михаиловић, Гешић, Кроитор, Маринковић, Армаш, Ребелаш, Стевановић, Бировица, Молдовљан, Платаџика, Костић, Брњош, Здравковић, Гуцул, Грљан, Блоска, Стелић, Дујковић, Динуловић, Алексић, Бодгросе, Лазаревић, Бреговјан, Јелишић, Трајковић, Танасијевић, Ромић, Беркеч, Бљожу, Првуловић, Арап, Гимиш, Марин, Шљивић, Цундрић, Буника, Урзика, Замфир, Анастасијевић, Буртић, Живковић, Каруцовић, Стоиљковић, Спасојевић, Токач, Фировић, Пењковић, Пејовић, Илић, Балаш, Надежд, Флоровић, Томић, Радул, Матановић, Чолић, Секулић, Бокшан, Ђуричин, Карањац, Ћирко, Мијучин, Цундрић, Џефир, Петковић, Габров, Таушановић, Глишић, Обр- Кнежевић, Кујунџоика, Пешић, Капетановић, Крчединац, Мандић, Молер, Милићевић, Свирчевић, Илкић, Чунга, Пандуров, Животић, Живић, Пајић, Мока, Сукало, Дунеријанка, Лукановић, Путник, Рошкуца, Бугар, Карањић, Ивковић, Рацић, Бирђан, Ђурић, Уифељан, Тошић, Билан, Атић, Милетић, Милошевић, Тријанчевић, Шарић, Животин, Груин, Јончевић, Антић, Угриновић, Динка, Кокановић, Матић, Вечански, Субић, Фири, Аризановић, Божиновић, Алексијевић, Обренчевић, Аничић, Мушат, Сотировић…
Крајем априла 1867.г. турска посада напустила је фетисламску тврђаву (48). Овдашњи хроничар Јован Јовановић тим поводом је забележио: ''Нестанком Турака из Фетислама било је очекивати да ће Кладово назадовати али напротив, то се није догодило. Благодарећи околности што се преко Дунава, у Румунији налази варош Турн Северин од преко 30.000 становника, и како је за последњих сто година од када је Северин основан Кладово било једина тачка за комуникацију између предратне Србије и Румуније, та је веза доста допринела да Кладово не назадује (49).
За просвећеност становништва једну од претпоставки чинило је оснивање књижнице 1.11.1873. године, за чији рад у почетку, као и за прве позоришне представе из 1857.г. није било довољно слуха међу становништвом изложеном тешким физичким пословима ради обезбеђења елементарних егзистенцијалних услова (50). На почетку свога рада књижница је имала 24 чланова којима су на располагању били ''Исток'', ''Будућност'', ''Јавност'', ''Глас јавности'', ''Школа'', ''Видовдан'', ''Српске новине'' ''Застава'', ''Јавор'', ''Глас народа'', ''Домишљан'' (51). Потпуна еманципација српске управе оживела је заинтересованост научника, истраживача за овај крај. Међу првима Кладово је посетио Јосиф Панчић, да би ускоро након тога у ''Флори Кнежевине Србије'', међу ''васкуларним биљкама које у Србији дивље расту'' публиковао и податак: ''Typus: Kladovo, Pancic 8436, 1868, BEOU; Име- Stachys chrysophea; чаша 5 зуба, сви зупци подједнаки, ѕашиљасти, крунична цев од дужине чаше, круница око гротла са црвеним пругама или пегама, средњи режањ доње усне обсрцаст, лишће јајасто или ланцетасто; биљка од педи до аршина; биљка јако променљива у одећи, дужини лишћа, величини цвета. У нас има много варијетета, може бити и која одвојита тела, око Кладова'' (52). Што се раритета у биљном свету тиче, чине се занимљивим и кестенови шумарци источно од Црквеног рита и у атару Сипског канала. Можда се ови засади могу довести у везу са ''једином кестеновом шумом у целој Влашкој'' коју је према румунским изворима засадио свети Никодим Тисмански, оснивач овдашњег манастира Манастирица (53). Од рибљег света, право благо чине припадници аципенсерида, моруне тешке и по више стотина килограма, ловљене у дунавским вировима од којих су значајнији припадали књажевској породици Обреновића. Кавијар од њих справљан, са префиксом кладовски, један је од највреднијих прехрамбених артикала икада произведених у Србији.
26.12. 1873. године овде је рођен Димитрије Гинић, глумац, редовни члан и редитељ Београдског Народног позоришта. Оснивач је ''Првог Српско- Босанско- Херцеговачког позоришта'' у Сарајеву 1898.г, те на препоруку Алексе Шантића, утемељитељ ''Књажевско Српског Црногорског позоришта'' на Цетињу 1899.г. Оснивач је и ''Српског војничког позоришта'' у Бизерти (54). Играо је у ''Хамлету'', ''Укроћеној горопади'', ''Кнезу од Семберије'', ''Кир Јањи'', ''Сумњивом лицу''… На истом поднебљу светлост дана угледао је 15.11.1876.г. и најпознатији Кладовљанин у редовима високих официра- генерал Војин Максимовић, редовни професор Војне академије, предавач Историје ратне вештине и писац бројних војних студија: Рат Србије са Турском 1912- 1913.г, Рат Србије са Бугарском 1913, Битка на Брегалници 17- 25 јуна 1913, Савремена врховна војна управа… (55).
Према извештају среског начелника Максима Максимовића, 1874. године уређени пут од Текије, преко Кладова до Реке /између Брзе Паланке и Грабовице/ имао је дужину 23.675 хвати. На раздаљини Текија- Кладово /11.830 хвати/ постојало је 16 ћуприја, од којих најмања 2 а највећа 20 хвата, с тим да у дужини од 11.845 хвата има гелендера (56). Исти извор наводи да од Кладова до Реке брзопаланачке има 11.845 хвати пута и 8,5 ћуприја /другу половину на реци Брза одржава срез брзопаланачки/. То су били сувоземни саобраћајни ресурси са којима је Кладово дочекало нова ратна збивања.
Српско- турска ратовања 1876- 1878. године довела су у Кладово стотине добровољаца, међу првима 1876. групу од 400 припадника Бугарског комитета, потом 1877.г. и мноштво војника из Русије, а у сврхе лечења рањеника и болесника др.Карол Давила/1828- 1884/, иначе утемељитељ Националне школе за медицину и фармакологију у Румунији, основао је у малој српској вароши војну болницу. У саставу његове санитетске службе радио је хирург српског порекла Никола Атанасовић, рођен у бугарском Трнову, школован у Букурешту. Он је вршећи своју дужност у Кладову умро 12.3.1877. године. Одликован је српским ''Таковским крстом'' (57).
Априла 1877. године на пропутовању кроз Кладово био је потпуковник Ђура Јовановић, који није пропустио прилику да своме брату Јовану Јовановићу- Змају похвали кладовско вино и кавијар: ''…У Кладову нас је Сима Марковић из Новог Сада дочекао и са добрим препознатим ајваром и добрим вином почастио, које је за нас путнике врло добро дошло'' (58).
Развој саобраћаја, трговине и сигурност коју је српска власт успоставила на граничном подручју према Румунији допринели су да већ 1884. године у подунавској варошици буде насељено 640 порезом задужених домаћинстава- поседника 2523 ха обрадиве земље, али и бродараца, трговаца, занатлија (59). Специфичност овог краја је југоисточни ветар кошава, који је дувајући и по четири месеца годишње подизао горње слојеве песка са брда и површина поред дунавске обале, створила на 800 хектара у потесу између Кладова и Костола погодни амбијент за развој виноградарства (60). ''Како овај песак није ни за какаву другу културу, то су га сопственици још при концу XIX века посадили виноградима од домаће лозе… ови виногради од домаће некалемљене лозе на живом песку дају нарочити квалитет вина који се у основи разликује од домаћих вина из калемљених винограда… Због овог свог случајног и изузетног терена, Кладово је постало реномирано са својим вином које на свим пијацама добија изузетну цену''- наводи Јован Јовановић (61). Кладовска вина извожена су у многе европске земље са значајном виноградарском традицијом, од чега је становништво имало солидне користи. Сретен Ј. Стојковић је пролазећи кроз Кладово 1892.г. приметио да је занимање овдашњих становника углавном риболов и трговина рибом и ајваром, али се такође на кладовској скели ''извози доста стоке и сточних сировина'' (62).
Крајем столећа постојала је апотека Саве Мрцајловића а лекар је био Станоје Нешић. О условима рада он каже: ''Ми лекари по унутрашњости, ми смо без помоћника, без стручних инструмената, без болница среских и без најнужнијих утензилија- упућени готово на један начин лечења, који је према наведеном једино могућ и дозвољен. Но ипак, једном раденику, остављено је бар толико поља за рад да се по могућству- где се може- користи модерним напретком медицинске науке; а ако се нема средстава за набавку скупих инструмената, онда се може набавити оно што је јефтино, су чим се може много постићи. За време четворогодишње лекарске праксе имао сам шест случајева у овом срезу загушивања напрасног, од такозване болести Oedema la ryngis acuta, услед најразноличнијих узрока. Од свих шест случајева, два су издравила, а четири случаја пропала; од ових последњих су два оперирана Laryngo- trachetomia. 66% губитка, 34% добитка. И ако се од среског лекара не може изискивати нешто, што он сам није у стању ни извршити, ипак се мора признати и да је наведени губитак- велики. Једна здрава жена умре ми пре десетак дана што породица не пристаје да се оперира у последњем тренутку, бојећи се више мојега ножа него очигледне приближавајуће се смрти, 'Да можете, да удише' рекоше ми укућани. Но, из медицинских листова дознајем, да је један од мојих учитеља изумео у најопаснијим случајевима, спустити једну цев у душник и тиме спровести ваздух кроз цев у плућа'' (63).
Српска варош преко пута богатог румунског града Турну Северина постала је и место насељавања предузетника из удаљених крајева. Са једном од таквих породица овде је из Дубровника приспео Михаило Мерћеп /1864. Дубровник- 1937. Београд/, пионир српске авијације, конструктор авиона ''Мерћеп- Русијан''. Он је основно образовање стекао у Кладову, да би школовање наставио у суседном Турну Северину, скупа са другом децом угледних овдашњих трговаца. Најпознатији становник Кладова последње деценије XIX века и првог дестелећа XX столећа био је милијардер барон Филип ла Ренотјери де Ферари, власник паробродске агенције, али и ''најпознатији филателиста и нумизматичар на свету'', пријатељ краљевске породице Обреновић (64). Његово име налази се на списковима добротвора кладовске основне школе и знаменитих посетилаца храма Светог Георгија Победоносца. Развој паробродског саобраћаја донео је и значајне инвестиције у овај крај. Тако је ''Руска дунавска паробродска пловидба'' инсталирала погон за складиштење петролеја на половини пута између Кладова и Костола. Путописац је приметио: ''Прошли смо поред остатака неког шанца, крај којег је неки шпекулант Рус, уза саму обалу Дунава, да би тако избегао плаћање царине, подигао малу рафинерију за прераду сировог кавкаског петролеја који се доонде довози бродовима- цистернама (65).