19 Seleukidi I Pobuna Hasmonejaca

16. GLAVA

SELEUKIDI I POBUNA HASMONEJACA
Antioh III ili Veliki, prvi sirijski vladar Judeje, bio je prijateljski raspoložen prema Jevrejima. Po njegovom naređenju data je velika suma novaca prvosvešteniku Simeonu Pravednom za potrebe hrama, kao i za ulepšavanje grada i jačanje njegovih utvrđenja. Jevrejskim zajednicama rasutim po Siriji i Vaviloniji, takođe su date veće slobode. Međutim, Antioh Veliki je ubrzo pretrpeo poraz u ratu sa Rimljanima i uskoro posle toga je umro. Nasledio ga je sin Seleuk IV, koji je vladao samo nekoliko godina. Za vreme njegove vladavine nastala su za Jevreje teška vremena. Kralj je morao Rimljanima da plaća velik danak, a da bi prikupio potreban novac, nametnuo je velike terete Jevrejima. Jednom je kraljev rizničar Heliodor došao u Jerusalim sa nalogom da uzme iz hrama novac koji je onde bio sakriven. Heliodor je upao u hram, ali mu se desilo isto što i Ptolemeju u sličnoj prilici. Dva mladića su ga zgrabila, izbacila iz svetišta i išibala, tako da se bolestan i neobavljena posla vratio u Antiohiju. Plašeći se mogućih posledica ovog suprotstavljanja vlasti, prvosveštenik Onije III pošao je u Antiohiju da objasni kralju šta se dogodilo. No, u međuvremenu je kralj umro, a nasledio ga je njegov brat Antioh IV. Antioh IV bio je poznat među Grcima kao „Antiohus Epifanes" (poslat od boga), ali su ga meki zvali „Antiohus Epimanes" (Antioh Ludi). Jevreji su ga između sebe zvali „Antiohus Haroše" (Antioh Zli), jer je u svojoj kraljevini naneo mnogo nevolja jevrejskom narodu. Ambicija ovog vladara bila je da celokupno stanovništvo, a naročito Jevreje, primora da prihvate grčke običaje i grčku veru; izdao je naredbu da svako mora da se klanja grčkim bogovima i boginjama — Zevsu, Apolonu, Afroditi itd. Pri tome je iskoristio činjenicu, da je jedno vreme i među samim Jevrejima postojala stranka takozvanih helenista, obožavalaca i sledbenika grčke kulture. To su većinom bili mladi ljudi iz imućnih porodica, koji su podražavali grčke običaje, često išli u pozorišta i na sportske priredbe, pijančili i vodili rasipnički život. Strogi jevrejski običaji zabranjivali su ovakve raspojasanosti, pa su se zato strogo religiozni ljudi (hasidim) oštro suprotstavili helenistima. Ova se podeljenost među Jevrejima uvukla čak i u prvosveštenikovu porodicu, čiji su neki članovi pripadali helenistima. I tako, dok je prvosveštenik Onije bio na strani hasida, njegov brat Jošua promenio je svoje ime u Jazon i postao vođa helenista.

Jazon je želeo da svom bratu preotme položaj prvosveštenika, pa je radi postizanja tog cilja otišao Antiohu i obećao mu da će, ukoliko bude postavljen za prvosveštenika, uvesti u Judeji grčke običaje i plaćati veći danak. Antioh je to drage volje prihvatio, a Jazon je postao prvosveštenik i preduzeo mere za zavođenje novog reda. Vaspitanje mladog naraštaja u Judeji je izmenjeno po ugledu na grčke škole. Jazon je podigao „gimnaziju" gde su jevrejska deca, naga, učila gimnastiku i vojne vežbe. Nekoliko godina kasnije našao se u Jerusalimu jedan drugi helenist, po imenu Menelaj, koji je takođe priželjkivao da postane prvosveštenik i da sada on istisne Jazona sa tog položaja. Menelaj je bio zapovednik straže koja je Antiohu nosila godišnji danak Judeje, pa je uspeo da ubedi kralja, da će plaćati veći danak nego Jazon, ako bude postavljen za prvosveštenika. Dobio je taj položaj i, da bi ispunio svoju obavezu datu kralju, kradomice je iz hrama izvukao sve dragoceno posuđe i poslao ga Antiohu. Stari prvosveštenik Onije otkrio je Menelajevu krađu i uzbunio javnost zbog ovog skrnavljenja hrama. Došlo je do nereda. Da bi se oslobodio opasnog protivnika, Menelaj je primenio silu i Onije je ubijen. Razjaren narod je odgovorio time, što je ubio Menelajevog brata koji je dragocenosti hrama odneo Antiohu.

Neredi su se sve više širili i postepeno su prerasli u pobunu. To je bila prilika na koju je Antioh čekao. Na čelu svoje vojske on je provalio u zemlju i ušao u Jerusalim. Na hiljade je ljudi ubijeno, a hram ponovo opljačkan. Ovo, međutinn, Antiohu nije bilo dovoljno. On je bio rešen da iskoreni jevrejsku veru i jevrejsku nacionalnu kulturu po kojoj su se Jevreji razlikovali od Grka, i da ih prisili da se stope sa susednim narodima. Izdao je naredbu kojom je Jevrejima zabranio održavanje njihovih verskih obreda i naredio im da obožavaju grčke bogove. U jerusalimski hram smeštena je ogromna statua Zevsa, a slični kipovi postavljeni su i po drugim jevrejskim gradovima. Jevreji su bili prisiljeni da se klanjaju ovim kipovima i da im na žrtvu prinose životinje, a naročito svinje, čije su meso Jevreji smatrali nečistim. Za okupljanje u bogomoljama, za svetkovanje subote i drugih praznika, bila je predviđena smrtna kazna.

U to vreme mnogi su podnosili patnje za svoju veru i radije joj žrtvovali svoje živote nego da je napuste. Poznata je legenda o majci i njenih sedam sinova koji su svi bili bačeni u tamnicu i mučeni, jer su odbili da prekrše pravila svoje vere. Najstarijem sinu je obećano da će mu život biti pošteđen ako pojede komad svinjskog mesa, ali je on prkosio svojim krvnicima i radije dopustio da ga udave, nego da pojede meso koje mu je vera zabranjivala. Odsečen mu je jezik, a on sam bačen u kazan vrele vode. Na isti su način ubijena i druga njegova braća. Kada je došao red na najmlađeg brata dželati su naredili majci da ga nagovori na poslušnost, kako bi mu bio spašen život. Ali je majka rekla sinu: „Sine, ne plaši se ubica i učini onako kao što su ti braća učinila!" Tada su kraljevi dželati ubili i majku i sina.

Svireposti izvršene po Antiohovom naređenju postale su nepodnošljive i izbila je pobuna, koja je prerasla u ustanak, ali ne u Jerusalimu, gde je jaka sirijska posada ugušila ranije pobune, već u provincijskim gradovima. U malom gradu Modinu živeo je sa petoricom svojih sinova sveštenik po imenu Matatja iz porodice Hasmonejaca. Jednog dana u Modin je sa svojim vojnicima došao jedan sirijski činovnik, pa je, kao što je to učinio i po drugim mestima, sagradio oltar na trgu i zahtevao od sveštenika Matatje da prinese žrtvu grčkom bogu, koga su bili dužni da poštuju svi narodi kraljevine. Matatja je odbio da to učini rekavši: „Makar se svi narodi kraljevine pokorili ovoj kraljevoj naredbi, nećemo nikada ni ja ni moja braća odstupiti od svoje vere." Na to je jedan Jevrejin helenista prišao oltaru da bi prineo žrtvu, ali ga je ozlojeđeni Matatja napao i ubio. Matatjini sinovi ubili su potom sirijskog činovnika i porušili oltar.

Ovo je značilo otvorenu bunu; Matatja je odmah izdao vatren proglas i pozvao sve one koji su bili spremni da se bore za boga i za Toru, da mu se pridruže. Hiljade Jevreja i hasidskih rodoljuba odazvalo se tome pozivu. Ustanici su se podelili u male grupe koje su se krile po planinama, iznenada napadale sirijske vojnike i vodile gerilski rat. Kada je Matatja umro, vodstvo borbe su preuzeli njegovi sinovi. Najodvažniji među braćom bio je Juda, kome su, pošto je svoje neprijatelje pobedio u nekoliko bitaka, dali nadimak „Makabi" (čekić). Vojnim operacijama protiv četa Jude Makabija rukovodio je u početku sirijski upravljač Palestine Apolonije. Jevreji su se borili kao lavovi. Sirijci su bili poraženi, a Apolonije je i sam pao. Mač Apolonijev postao je Makabijev trofej, kojim je otad uništavao neprijatelje svog naroda. Prva pobeda donela je Judi Makabiju velik broj novih pristalica, pa je tako stvorio vojsku sa kojom se borio protiv jakih Antiohovih jedinica. Očistio je okolinu Jerusalima od sirijskih odreda i ušao u glavni grad koji je držala mala sirijska posada. Juda i njegovi ljudi popeli su se na Har Habajit (,,Breg hrama"), gde se pred njima pojavila žalosna slika opljačkanog i opustošenog svetilišta: na oltaru se nalazio kip Zevsa, a oko njega su bile ruševine. Ubrzo je očišćeno mesto gde je stajao hram, izbačeni su kipovi i uspostavljen je raniji red. Dan koji je označavao završetak radova na obnovi, proslavljen je kao praznik „Hanukat habajit" („Posvećenje doma"). Proslava je trajala osam dana i svake večeri hram je bio jako osvetljen. O tome postoji ova legenda: u hramu su, da bi ga osvetili, tražili ulja; nađena je samo mala boca, u kojoj je bilo ulja dovoljno tek za jedno veče; međutim, kada su ga usuli u svetiljku, ono je nekim čudom gorelo bez prekida punih osam dana. Sličnih proslava bilo je i po drugim gradovima Judeje. U znak sećanja na ovaj događaj, već se 2000 godina slavi praznik „Hanuka"; počev od 25. kisleva, u jevrejskim se domovima osam večeri pale hanuka-svećice. Svi ovi događaji predstavljali su samo početak duge borbe za slobodu jevrejskog naroda, koja je trajala četvrt veka. Antioh Epiman je umro, a njegov je naslednik nastavio ratovanje. U jednoj teškoj borbi ubijen je i sam Juda Makabi, pa je starešinstvo preuzeo njegov brat Jonatan Hasmonejac. Jonatan nije bio samo vojni starešina, već i državnik, i koristio se svakom prilikom da zemlju oslobodi sirijske vlasti. Bila je sreća za jevrejski narod, što su upravo tada izbile razne nesuglasice među samim Seleukidima. Naslednici Antiohovi su se svađali oko kraljevskog prestola, pa su se čak pojavili i strani pretendenti, koji su pri svojim intervencijama zloupotrebljavali svoju moć. Svaki je od njih nastojao da zaključi savez sa Jonatanom, kako bi im ovaj pomogao u suparničkoj borbi. U zamenu je jevrejski vođ dobijao razna obećanja. Tako je Jonatan postao prvosveštenik sa ovlašćenjima poglavara zemlje. Postepeno, i uz pomoć svog brata Simona, ponovo je osvojio od Sirijaca znatnu oblast Judeje. Kada je Jonatan poginuo u borbi, vodstvo je preuzeo Simon. On je na kraju uspeo da protera sirijsku posadu iz Jerusalima, što je predstavljalo poslednju fazu oslobođenja Judeje od Sirijaca. Na velikom narodnom skupu u Jerusalimu, Simon je izabran za prvosveštenika i nasija (etnarha) oslobođenog naroda.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License