16 Judeja Pod Persijskom Upravom

13. GLAVA

JUDEJA POD PERSIJSKOM UPRAVOM
Kada su se izgnanici iz Vavilonije vratili u Judeju, našli su zemlju opustošenu. Jerusalim i njegova okolina još su bili u ruševinama. U provincijama su se nastanili stranci — Filisteji, Moabićani i Samarićani. Među njima je živeo i izvestan broj siromašnih jevrejskih porodica, čiji su se članovi mešali sa strancima i govorili njihovim jezikom. Vođi povratnika, princ Zerubabel i prvosveštenik Jošu, smatrali su da je u interesu regeneracije i ponovnog ujedinjenja naroda potrebno obnoviti Jerusalim i hram i obrazovati novu vladu. Na mestu gde je nekad bio hram, izgradili su odmah po povratku oltar, kako bi ponovo omogućili prinošenje žrtava, a oko oltara položili su temelje za jedan manji hram, jer osiromašeni narod nije imao sredstava za podizanje velike građevine. Na proslavi polaganja temelja okupili su se Jevreji iz svih delova zemlje; sveštenici su pevali psalme (tehilim), proroci su držali vatrene govore, a narod je bio presrećan. Ali neki stariji ljudi, koji su u svojoj mladosti videli prvi hram, Solomonov, i sad prisustvovali svečanosti, gorko su plakali. Temelji novog hrama bili su vrlo mali u poređenju sa starim i jasno se videlo da raniji sjaj neće biti obnovljen. Štaviše, i podizanje male zgrade išlo je veoma teško. Samarićani su tražili od Zerubabela da zajednički podignu hram, ali je Zerubabel to odbio, jer ih je smatrao samo polujevrejima. Oni su tada optužili Jevreje persijskoj upravi, tvrdeći da kuju zaveru protiv kralja i da pripremaju osilobođenje Jerusalima. Građevinski radovi su prekinuti i dvadeset godina nisu nastavljani. Prošlo je dakle ukupno sedamdeset godina od razaranja prvog do izgradnje drugog hrama (Bajit-šeni).

Judeja, koja je postala provincija persijske carevine, nije imala nezavisnog vladara. Na čelu naroda, kao najviša vlast, stajao je prvosveštenik, glava verske zajednice. Posle Zerubabelove smrti, kao jedini vođ naroda ostao je prvosveštenik Jošua ben Cadok, koga je posle smrti nasledio njegov sin, a potom unuk, prvosveštenici iz porodice Cadok. Dok u Judeji još nije bio potpuno uspostavljen red, a ni Jerusalim obnovljen, niti njegova utvrđenja ponovo izgrađena, čete stranih osvajača upadale su u grad i pljačkale ga. U to vreme nisu svi Jevreji živeli po propisima Tore, jer je bilo malo onih koji su umeli da čitaju svete knjige, sveštenika, proroka i učenjaka. Narod tada nije više govorio hebrejskim jezikom, nego se njime služio samo u literaturi. Govorni jezik većine stanovnika bio je aramejski, jezik persijske carevine. Da bi se uspostavio red u zemlji, bilo je potrebno upoznati narod sa njegovim nacionalnim zakonom, Torom, kako bi svi saznali šta je dozvoljeno a šta zabranjeno. Ovaj zadatak uzeli su na sebe i izvršili Ezra i Nehemija, dva velika čoveka, koji su se vratili u Judeju iz Vavilonije i Persije.

Ezra je bio jedan od najučenijih članova jevrejske zajednice koja je bila ostala u Vaviloniji pošto su se Zerubabel i prvi izgnanici vratili u svoj rodni kraj. Bio je poznat kao Ezra „Hasofer" (prepisivač), jer se bavio prikupljanjem i prepisivanjem svetih knjiga i njihovim širenjem u narodu. Nehemija je bio ličnost od velikog uticaja na dvoru persijskog kralja Artakserksa u Suzi. Ova dva čoveka su dobila ovlašćenje od kralja do pođu u Jerusalim i uspostave red u zemlji, da postave upravne činovnike i sudije i da proglase Mojsijevu Toru zakonom jevrejskog naroda. Ezra je stigao u Jerusalim zajedno sa velikom grupom iseljenika iz Vavilonije, pa je odmah sazvao narodni zbor koji je održan pored hrama. Svojim plamenim govorom podsetio je okupljeni narod, da je došlo vreme da se, posle svih nedaća, započne novi život u skladu sa propisima svete Tore ne mešajući se sa stranim narodima.

Odmah posle svog dolaska Nehemija je otpočeo sa obnovom jerusalimskih utvrđenja. Hiljade ljudi je učestvovalo na tom poslu. Samarićani i drugi neprijateljski raspoloženi strani elementi u zemlji često su napadali graditelje, ali su ovi bili naoružani i uspešno su odbijali napade. Kada su zidine obnovljene, Ezra i Nehemija su ponovo sazvali narod. Ezra je pročitao nekoliko poglavlja iz Tore i tekst zakletve, a svi prisutni su se zakleli da će poštovati Toru. Starešine porodica potpisale su pismeni tekst zakletve. Na ovaj način narod se obavezao na primenjivanje Tore, koja je postala nacionalni zakonik.

Samarićani, kojima je bio uskraćen pristup u jevrejsku zajednicu, sagradili su sebi svoj sopstveni hram u planini Gerizim u blizini grada Sihema. I oni su Toru smatrali svetom, ali su njihovi običaji bili drukčiji, i uvek su ostali neprijateljski raspoloženi prema jevrejskom narodu.

Međutim, nisu se svi Jevreji vratili iz progonstva. Mnogi su ostali u raznim delovima persijske carevine, kako u Vaviloniji, tako i u užoj Persiji, naročito u glavnom gradu Suzi. Tadašnjem kralju Ahasveru (Kserksu), jedan od njegovih ministara, po imenu Haman, koji je mrzeo Jevreje, reče jednom prilikom: ,,U carevini živi narod koji je razasut širom zemlje. Njegovi se zakoni razlikuju od zakona ostalih naroda i on ne poštuje tvoje zakone. Ne bi li bilo najbolje da se naredi njegovo uništenje?" Ahasver je poslušao savet i izdao takvo naređenje, pa su se Jevreji širom Persije našli u velikoj opasnosti. Spasao ih je jedan od najuglednijih Jevreja iz Suze, po imenu Mordehaj, koji je imao uticaja na kraljevom dvoru. Priča se, da je jedna rođaka Mordehajeva, po imenu Ester, bila tako lepa da se kralj oženio njome. Ona se nije interesovala za svoj narod dok je Mordehaj nije podsetio da je i ona jevrejskog porekla i da će i sama nastradati zajedno sa ostalim Jevrejima, ako ne utiče na kralja da opozove svoju zločinačku naredbu. Ester je otišla kralju i rekla mu da je i sama Jevrejka i da će i ona morati da umre, ako se naredba izvrši. Ubedila je kralja da je Haman zao čovek. Tek tada je Ahasver shvatio kakvu je nesreću njegovo naređenje moglo da izazove. Prema toj priči, kralj je tada naredio da se Haman obesi, a Jevrejima je dozvolio da se naoružaju i bore protiv svojih neprijatelja. Tako su od sigurne smrti bile spašene hiljade Jevreja. U znak sećanja na ovaj događaj, u mesecu adaru se do današnjeg dana slavi praznik poznat pod imenom Purim.

U to vreme postojala je jevrejska zajednica i u Egiptu, koji je takođe bio deo persijske carevine. Ovu zajednicu sačinjavali su .potomci onih jevrejskih ratnika koji su, posle razaranja Jerusalima i ubistva Gedalje, napustili zemlju i došli u Egipat zajedno sa prorokom Jeremijom. Jedan njihov deo naselio se na južnoj granici Egipta, u utvrđenom gradu Elefantinu, i prijavio se za službu u egipatskoj vojsci. Podigli su sebi mali hram po ugledu na veliki jerusalimski, i imali su svoje sveštenike i verske obrede. Govorili su aramejski i dopisivali se na ovom jeziku sa svojom braćom u Jerusalimu.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License