15 Vavilonsko Ropstvo

12. GLAVA

VAVILONSKO ROPSTVO
Posle pada Jerusalima, mnogi su njegovi stanovnici odvedeni u Vaviloniju. Oni nisu bili rasuti po celoj zemlji, već su se nastanili u nekoliko gradova i u njima su stvorili svoje zajednice, držeći se po strani od meštana. Imali su svoje bogomolje u kojima su se okupljali i čitali svete knjige, pevali svoje psalme (tehilim) i slušali govore i savete svojih učitelja i proroka. Za vreme molitava okretali su se prema Jerusalimu kao da gledaju u hram. Srca su im uvek bila puna čežnje za rodnom grudom, a to je našlo izraza u njihovoj poeziji i muzici, i u njihovim pesmama:

Na vodama vavilonskom sedimo i plačemo sećajući se Ciona,

O vrbe sred njega vešamo harfe svoje.

Naši osvajači zahtevaju da pevamo pesme naše.

Ali kako ćemo pevati pesmu gospodnju u zemlji tuđoj?

Ako te zaboravim, Jerusalime, neka mi se osuši desnica.

U Vaviloniji su izgnanici iz Judeje naišli na potomke izgnanika iz Izraela, koji su pre mnogo godina proterani iz Samarije u Asiriju i Vaviloniju, a kojih je onde bilo nekoliko grupa. Ovde, u stranoj zemlji, u zajedničkoj nevolji, ponovo su se ujedinili ostaci dveju kraljevina i tako je u Vaviiloniji stvorena prilično velika jevrejska naseobina. Izgnanici su mogli da žive u miru i da se bave zemljoradnjom, zanatima i trgovinom. Štaviše, nekim članovima aristokratskih porodica, kao što su bili Danijel i njegova tri prijatelja, bila su otvorena vrata dvora velikog vavilonskog kralja Nebukadnecara.

Prvih godina vavilonskog ropstva izgnanici su imali u svojoj sredini proroka Jezekijela. On je onamo bio odveden zajedno sa mladim kraljem Jehojahimom. Jezekijel je postao duhovni vođ izgnanika. Hrabrio ih je u njihovoj nevolji, učio ih kako treba živeti u tuđoj zemlji i pri tome ostati veran svom narodu. Jednog dana im je pričao o proročanskom snu koji je usnio: jak vetar ga je poneo u jednu dolinu koja je bila puna ljudskih kostiju; kosti odjednom počeše da se pribiru i međusobno sklapaju, po njima izbi meso i navuče se koža i kosti oživeše, i u toj dolini podiže se grupa živih bića vrlo velika; upita ih ko su i ču božji glas: „Ovo su deca Izraela, ona su u žalosti jer su rasuta kao suve kosti i kao mrtav narod; ali ja ću sakupiti ove razasute kosti i udahnuti u njih nov život. Vratiću ih u njihovu zemlju i oni će ponovo biti moj narod."

Prošlo je pedeset godina. Nebukadnecar je umro, a njegovi naslednici su bili suviše slabi da bi mogili da održe tako veliku državu kakva je u to vreme bila vavilonska carevina. Ogromna zajednica je počela da se raspada kada više nije bilo jake ruke da je drži na okupu. U centralnoj Aziji pojavila se nova sila — Persijanci. Njihov junački vladar Kir osvojio je mnoge oblasti od Vavilonaca, a na kraju je pošao i protiv samog grada Vavilona. Grad je bio ograđen čvrstim zidinama i jako utvrđen. Vavilonski kralj Belšazar (Valtazar) osećao se sigurnim iza ovih zidina. Mislio je da ih neprijatelj nikad ne može osvojiti. Dvor je i dalje živeo svojim veselim životom i u veselju zaboravio na rat koji je unaokolo pustošio. Po legendi, za vreme jedne svetkovine, dok su kraljevi gosti pili vino iz zlatnih posuda koje je Nebukadnecar opljačkao iz jerusalimskog hrama, iznenada se pojavila jedna ruka i na zidu velike dvorane ispisala nekoliko reči koje niko nije bio u stanju da pročita. Pozvali su jevrejskog mudraca Danijela i on je pročitao tri aramejske reči koje su značile: izbrojano, izmereno, razdeljeno. Kada je zamoljen da protumači značenje ovih reci, Danijel je rekao kralju: „Dani tvoje vladavine su izbrojani, izmeren si na kantaru i pokazao si se lak, i tvoja kraljevina će se podeliti među neprijateljima tvojim." Proročanstvo se uskoro obistinilo. Iste noći Persijanci su upali u tvrđavu i Belšazar je ubijen.

U celoj zemlji Kir je bio priznat za kralja Vavilonije. Jevreji su sa radošću pozdravili novog vladara. Jedan veliki prorok, koji je u to vreme živeo u Vaviloniji, saopštio je poruku koju je dobio od boga: ,,Uteši, uteši moj narod; objavi gradu Jerusalimu, da je došao kraj njegovim patnjama… Radi mog dragog naroda izraelskog dao sam Kiru veliku moć… On će ponovo podići Jerusalim i osloboditi zarobljenike."

Kir, impresioniran činjenicom da Jevreji polažu toliku nadu u njega, obećao je da će zarobljenicima dopustiti povratak u njihovu zemlju. Izdao je proglas kojim je onima koji to žele odobrio da se vrate i ponovo sagrade grad Jerusalim i hram. On je čak naredio dvorskoj blagajni da Jevrejima izda dovoljno sredstava i vrati ukrase i posuđe koje je Nebukadnecar opljačkao iz svetilišta. Desetine hiljada Jevreja pošlo je u Judeju pod vodstvom kneza Zerubabela, unuka kralja Jehojahima. Posle pedeset godina ropstva u Vavilonu izgnanici su se vratili u svoju otadžbinu ispunjeni velikom radošću, koja je izražena u psalmu:

Kada gospod vrati izgnanike cionske Bejasmo kao u snu, Naša usta bejahu puna srećnog smeha, A naš jezik pesama radosti.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License