120 Godina Pozorista U Nisu 1887 2007

Niš je jedan od prvih gradova koji je ušao u istoriju spskog pozorišta. Početkom 1887 god.osnovano je niško pozorište Sinđelić koje je svoju prvu predstavu Srpski ajduci, J.Sterije Popovića izvelo 11.marta 1887 god. u gostionici Knez Mihajlo. 27.juna 1937 god. osvećen je kamen temeljac današnje zgrade pozorišta, a 1. januara 1939 god. prikazana je prva predstava Zidanje Ravanice -M.J.Šapčanina.
2007 god. Narodno pozorište u Nišu obeležava 120 godina postojanja, a ja sam u prilog tome iz knjige Niško pozorište 1887-1944 priredila jedan deo, onako kako su pisali pisci te knjige o glumcima Jevrejima, koji su gostovali i radili u niškom pozorištu u to vreme.
Ovo je sećanje na te glumce.
2007god.
Jasna Ćirić
NIŠKO POZORIŠTE 1887- 1944
Siniša Janić
Borivoje S. Stojković

Na sceni Prvog beogradskog pozorišta debitovala su dva početnika, Hajim Testa i Nikola Hajdušković, koji su se zatim profesionalno posvetili glumi stupanjem u Sinđelić, februara 1897 god. Obojica su pripadali imućnim beogradskim jevrejskim porodicama (Hajdušković je uzeo srpsko prezime stupanjem u pozorište). Najpre su statirali u beogradskom Narodnom pozorištu i poučavali se u glumi kod prvaka Ljube Stanojevića, koji im je dao priliku da se prvi put oprobaju u većim ulogama na sceni Prvog beogradskog pozorišta (koje je Stanojević vodio) u komadu Zvonar bogorodične crkve, kao Testa Klod, a Hajdušković u ulozi Feba. Nastupali su januara 1897 god. pred brojnom publikom, u kojoj su naročito bili zastupljeni Jevreji. Kako je ovo pozorište obustavilo rad, angažovani su u Sinđeliću.
Hajim Testa je rođen u Beogradu 1973, kao sin jevrejskog rabinera. Prirodnim preimućstvima i temperamentom nagovestio je nosioca reprezentativnog dramskog i herojskog repertoara. U niškom pozorištu je igrao zapažene uloge do jeseni1901 god: Miloša Obilića, Nemanju, Kraljevića Marka, Stanoja Glavaša,, Rajfa Rajfingera u Ratu i miru,Rolfa u Robijaševoj ćerki, Vilijema Bogota u Trilbi itd. U jesen 1901 god. ušao je u beogradsko Narodno pozorište, a sledeće godine u družinu Đure Protića, gde je ostao dve sezone. Zatim se posvetio trgovini u Beogradu. Streljan je od Nemaca 1941 god.
Nikola Hajdušević je rođen u Beogradu 9. juna 1876. Na niškoj sceni je nastupao u ulogama mladodramskih junaka i glavnim pevačkim partijama, ogledajući se do 1900. i u karakternim ulogama: Artur Sifri u Majčinom blagoslovu, Celestin u Mamzel Nituš, Kokardju u Diran i Diran, Čiča Martin u Čiča – Martinu hamalinu, Bobrikov u Čikinoj kući, Jago u Otelu. Iz Niša jestupio u beogradski Orfeum Brane Cvetkovića, a od prvog svetskog rata glumio je u družinama Đure Protića, Petra Ćirića, Mihaila Markovića-Ere i na gradskim scenama Cetinja, Osijeka, Dubrovnika; od 1920. u Sarajevu.

UMETNIČKA DELATNOST GLUMACA
Ilija – Ika Konfino (29.XII 1913, vršac) učio je glumu u Glumačkom studiju dobrog reditelja – pedagoga Aleksandra Čerepova, koji mu je dao vrlo solidne osnove, a zatim je s mladim pozorišnim entuzijastima osnovao dramsku grupu na Kolarčevom univerzitetu, pokazujući već tada i neke moderne težnje u glumi. Od 1934 god. je nastupao u Ribnici u Beogradu pod upravom odličnog glumca Milana Bandića, potom je prešao u trupu Nikole Dinića; 1934-37. i 1938-41. je u Narodnom pozorištu u Nišu, 1937-38. u Narodnom pozorištu u Skoplju, 1941-44. je u zarobljeništvu u Mosburgu u Nemačkoj, gde je osnovao i vodio Srpsko pozorište, igrao je i režirao u njemu. Konfino je vrlo darovit glumac tanane osećajnosti, lepog čak diskretnog glumačkog izraza, dinamične i neposredne prirode, sav u složenim psihološkim poniranjima, ambiciozan u istraživanju izraza i težnji da bude originalan. Njegove uloge su: Arman Dival (Gospođa s kamelijama), Ruj Blaz (u istom komadu V.Igoa), Feb (Zvonar bogorodične crkve Igoa- Birh-Pfajferove), Baberli (Karlova tetka), Stansil (Pismo S.Moma), Dragoslav (Preko mrtvih D.Nikolajevića), Saša (Jedan čovek manje Milana Đokovića).
Iz autobiografije Vladimira-Vlade Petrovića –Niš i njegovo pozorište
Kako je došlo do toga da mi sada otac odobri da mogu ići u pozorište?
Početkom 1893 god. dođe iz Šapca u Niš, Menahem Alkalaj da produži treći razred gimnazije koji je bio započeo u Šapcu. Otac njegov bio je jevrejski rabiner. Ja sam se sa njim zbližio, da smo bili najbolji drugovi i takvi ostali sve do 1941 god., kada je on sa ostalim beogradskim Jevrejima postradao od Hitlerovih Nemaca. On je kod mene često ručavao, večeravao i spavao, jeo mast i svinjsko meso, krstio se kao daje Hrišćanin. Moja ga je mati jako volela iako je bio Jevrejin. Taj Menahem – Menta stalno mi je pričao o beogradskim glumcima: Ljubi Stanojeviću, Miloradu Gavroloviću, Velji Miljkoviću, Čiča-Iliji Stanojeviću, Svetislavu Dinuloviću, Savi Todoroviću, Veli Nigrinovoj, Zorki Todosić, Raji Pavloviću i ostalim, kao i o komadima u kojima su oni igrali, hvaleći mi i njih i komade koji su se davali u Šapcu (na gostovanju), utičući na mene da i ja pošto- poto počnem posećivati pozorište.
Jednog dana bio je baš Vidovdan, ja i Menta sedimo na klupi u niškom parku i slušamo vojnu muziku koja je tu svirala. Odjednom Menta viknu: Kesiću, otkuda ti ovde?. Pogledam. Jedan mladić, sav prašnjav i umoran, seda na našu klupu. Reče da se zove Dragomir Kesić, tipograf iz Šapca, i da je došao peške iz Negotina, Zaječara i Knjaževca. Kako nije imao novca, odvedem ga kod mene kući, gde je ostao četiri-pet dana na hrani i spavanju besplatno, te se dobro odmorio. Pred polazak za Beograd peške, ja sam mu za put dao deset dinara, a od drugova ja i Menta prikupimo 50-60 dinara i predadosmo mu sve to za trošak. Kesić mi pokloni za uspomenu Pozorišnu liru, koju je imao pri sebi. Ja sam tu Liru čuvao do prvog svetskog rata, kada su mi Bugari sa celom mojom bibliotekom i nju odneli.
Za sve vreme dok je Kesić bio kod mene kao gost, svake večeri i on i Menta, u razgovoru sa mojim ocem, između ostalog govorili su i o pozorištu: da je to korisna i poučna ustanova, naročito za đake, i da treba da mi odobri da mogu ići u pozorište. Otac moj je počeo popuštati. A kad mu potom počeše govoriti o značaju i važnosti pozorišta još i Dimitrije Nišlić i Kosta Pavlović, sinovi njegovih odličnih prijatelja, pa se njima pridruži i moj bratTodor, moj otac nije više mogao da se protivi, već mi odobri, ali sa tim da se iz pozorišta ne vraćam kući sam noću već zajedno sa njima, pošto smo sa kućama bili sva trojica blizu.
I tako ja počeh posećivati ponovo pozorište………..Niš je jedan od prvih gradova koji je ušao u istoriju spskog pozorišta. Početkom 1887 god.osnovano je niško pozorište Sinđelić koje je svoju prvu predstavu Srpski ajduci, J.Sterije Popovića izvelo 11.marta 1887 god. u gostionici Knez Mihajlo. 27.juna 1937 god. osvećen je kamen temeljac današnje zgrade pozorišta, a 1. januara 1939 god. prikazana je prva predstava Zidanje Ravanice -M.J.Šapčanina.
2007 god. Narodno pozorište u Nišu obeležava 120 godina postojanja, a ja sam u prilog tome iz knjige Niško pozorište 1887-1944 priredila jedan deo, onako kako su pisali pisci te knjige o glumcima Jevrejima, koji su gostovali i radili u niškom pozorištu u to vreme.
Ovo je sećanje na te glumce.
2007god.
Jasna Ćirić
NIŠKO POZORIŠTE 1887- 1944
Siniša Janić
Borivoje S. Stojković

Na sceni Prvog beogradskog pozorišta debitovala su dva početnika, Hajim Testa i Nikola Hajdušković, koji su se zatim profesionalno posvetili glumi stupanjem u Sinđelić, februara 1897 god. Obojica su pripadali imućnim beogradskim jevrejskim porodicama (Hajdušković je uzeo srpsko prezime stupanjem u pozorište). Najpre su statirali u beogradskom Narodnom pozorištu i poučavali se u glumi kod prvaka Ljube Stanojevića, koji im je dao priliku da se prvi put oprobaju u većim ulogama na sceni Prvog beogradskog pozorišta (koje je Stanojević vodio) u komadu Zvonar bogorodične crkve, kao Testa Klod, a Hajdušković u ulozi Feba. Nastupali su januara 1897 god. pred brojnom publikom, u kojoj su naročito bili zastupljeni Jevreji. Kako je ovo pozorište obustavilo rad, angažovani su u Sinđeliću.
Hajim Testa je rođen u Beogradu 1973, kao sin jevrejskog rabinera. Prirodnim preimućstvima i temperamentom nagovestio je nosioca reprezentativnog dramskog i herojskog repertoara. U niškom pozorištu je igrao zapažene uloge do jeseni1901 god: Miloša Obilića, Nemanju, Kraljevića Marka, Stanoja Glavaša,, Rajfa Rajfingera u Ratu i miru,Rolfa u Robijaševoj ćerki, Vilijema Bogota u Trilbi itd. U jesen 1901 god. ušao je u beogradsko Narodno pozorište, a sledeće godine u družinu Đure Protića, gde je ostao dve sezone. Zatim se posvetio trgovini u Beogradu. Streljan je od Nemaca 1941 god.
Nikola Hajdušević je rođen u Beogradu 9. juna 1876. Na niškoj sceni je nastupao u ulogama mladodramskih junaka i glavnim pevačkim partijama, ogledajući se do 1900. i u karakternim ulogama: Artur Sifri u Majčinom blagoslovu, Celestin u Mamzel Nituš, Kokardju u Diran i Diran, Čiča Martin u Čiča – Martinu hamalinu, Bobrikov u Čikinoj kući, Jago u Otelu. Iz Niša jestupio u beogradski Orfeum Brane Cvetkovića, a od prvog svetskog rata glumio je u družinama Đure Protića, Petra Ćirića, Mihaila Markovića-Ere i na gradskim scenama Cetinja, Osijeka, Dubrovnika; od 1920. u Sarajevu.

UMETNIČKA DELATNOST GLUMACA
Ilija – Ika Konfino (29.XII 1913, vršac) učio je glumu u Glumačkom studiju dobrog reditelja – pedagoga Aleksandra Čerepova, koji mu je dao vrlo solidne osnove, a zatim je s mladim pozorišnim entuzijastima osnovao dramsku grupu na Kolarčevom univerzitetu, pokazujući već tada i neke moderne težnje u glumi. Od 1934 god. je nastupao u Ribnici u Beogradu pod upravom odličnog glumca Milana Bandića, potom je prešao u trupu Nikole Dinića; 1934-37. i 1938-41. je u Narodnom pozorištu u Nišu, 1937-38. u Narodnom pozorištu u Skoplju, 1941-44. je u zarobljeništvu u Mosburgu u Nemačkoj, gde je osnovao i vodio Srpsko pozorište, igrao je i režirao u njemu. Konfino je vrlo darovit glumac tanane osećajnosti, lepog čak diskretnog glumačkog izraza, dinamične i neposredne prirode, sav u složenim psihološkim poniranjima, ambiciozan u istraživanju izraza i težnji da bude originalan. Njegove uloge su: Arman Dival (Gospođa s kamelijama), Ruj Blaz (u istom komadu V.Igoa), Feb (Zvonar bogorodične crkve Igoa- Birh-Pfajferove), Baberli (Karlova tetka), Stansil (Pismo S.Moma), Dragoslav (Preko mrtvih D.Nikolajevića), Saša (Jedan čovek manje Milana Đokovića).
Iz autobiografije Vladimira-Vlade Petrovića –Niš i njegovo pozorište
Kako je došlo do toga da mi sada otac odobri da mogu ići u pozorište?
Početkom 1893 god. dođe iz Šapca u Niš, Menahem Alkalaj da produži treći razred gimnazije koji je bio započeo u Šapcu. Otac njegov bio je jevrejski rabiner. Ja sam se sa njim zbližio, da smo bili najbolji drugovi i takvi ostali sve do 1941 god., kada je on sa ostalim beogradskim Jevrejima postradao od Hitlerovih Nemaca. On je kod mene često ručavao, večeravao i spavao, jeo mast i svinjsko meso, krstio se kao daje Hrišćanin. Moja ga je mati jako volela iako je bio Jevrejin. Taj Menahem – Menta stalno mi je pričao o beogradskim glumcima: Ljubi Stanojeviću, Miloradu Gavroloviću, Velji Miljkoviću, Čiča-Iliji Stanojeviću, Svetislavu Dinuloviću, Savi Todoroviću, Veli Nigrinovoj, Zorki Todosić, Raji Pavloviću i ostalim, kao i o komadima u kojima su oni igrali, hvaleći mi i njih i komade koji su se davali u Šapcu (na gostovanju), utičući na mene da i ja pošto- poto počnem posećivati pozorište.
Jednog dana bio je baš Vidovdan, ja i Menta sedimo na klupi u niškom parku i slušamo vojnu muziku koja je tu svirala. Odjednom Menta viknu: Kesiću, otkuda ti ovde?. Pogledam. Jedan mladić, sav prašnjav i umoran, seda na našu klupu. Reče da se zove Dragomir Kesić, tipograf iz Šapca, i da je došao peške iz Negotina, Zaječara i Knjaževca. Kako nije imao novca, odvedem ga kod mene kući, gde je ostao četiri-pet dana na hrani i spavanju besplatno, te se dobro odmorio. Pred polazak za Beograd peške, ja sam mu za put dao deset dinara, a od drugova ja i Menta prikupimo 50-60 dinara i predadosmo mu sve to za trošak. Kesić mi pokloni za uspomenu Pozorišnu liru, koju je imao pri sebi. Ja sam tu Liru čuvao do prvog svetskog rata, kada su mi Bugari sa celom mojom bibliotekom i nju odneli.
Za sve vreme dok je Kesić bio kod mene kao gost, svake večeri i on i Menta, u razgovoru sa mojim ocem, između ostalog govorili su i o pozorištu: da je to korisna i poučna ustanova, naročito za đake, i da treba da mi odobri da mogu ići u pozorište. Otac moj je počeo popuštati. A kad mu potom počeše govoriti o značaju i važnosti pozorišta još i Dimitrije Nišlić i Kosta Pavlović, sinovi njegovih odličnih prijatelja, pa se njima pridruži i moj bratTodor, moj otac nije više mogao da se protivi, već mi odobri, ali sa tim da se iz pozorišta ne vraćam kući sam noću već zajedno sa njima, pošto smo sa kućama bili sva trojica blizu.
I tako ja počeh posećivati ponovo pozorište………..

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License