12 Kraljevina Judeja Prvo Razorenje Hrama

9. GLAVA

KRALJEVINA JUDEJA — PRVO RAZORENJE HRAMA
Za vreme dvestogodišnjeg nemirnog postojanja kraljevine Izrael, život u kraljevini Judeji, na jugu Palestine, bio je mnogo mirniji. Ovde je vladala samo jedna dinastija, svi su kraljevi pripadali Davidovoj lozi, dok su se u kraljevini Izrael dinastije često smenjivale. Glavni grad Jerusalim je dominirao svojim velikim hramom, u koji su se slivali hodočasnici iz cele zemlje. Kraljevina Judeja nije bila tako neposredno izložena zavojevačkim pohodima velikih ratobornih država Arama i Asirije i zbog toga nije bila tako često uplitana u ratove, kao što je to bila kraljevima Izrael. Za vreme vladavine Rehovoama egipatska vojska je, sa faraonom Šišakom na čelu, napala Jerusalim i druge gradove, ali je Rehovoam pristao da plaća danak umesto da vodi rat, i napadači su se povukli. Kad je Ahav bio kralj Samarije, u ratu protiv Sirije pomagao mu je Jehošafat (Josafat), tada kralj Judeje. Dva kralja su bila u srodstvu, pošto je Ahavova kći Atalija bila udata za Jorama, Jehošafatova sina. Međutim, kada je Atalija pokušala da u Jerusalimu uvede kult Bala, kao što je to bilo u Samariji, narod se pobunio, razorio je Balove kipove, a nju ubio. Docnije su često izbijale nesuglasice između vladara dveju kraljevina, pa su čak među sobom vodili i ratove. Kada su Asirci opsedali Samariju i ma kraju uništili kraljevinu Izrael, kraljevi Judeje nisu pružili pomoć Samariji. Tadašnji kralj Judeje Ahaz, potčinio se dobrovoljno asirskom kralju Tiglat-Pileseru i tako je spasao zemlju od uništenja koje je pod udarom Asiraca zadesilo bratsku kraljevinu Izrael.

Kasnije je kraljevima Judeja bila upletena u svetsku politiku tadašnjih velikih država, pa je tako više dolazila u neposredni dodir sa drugim narodima. Više klase u Judeji prihvaćale su običaje stranih naroda, te su razlike u društvenom položaju između bogatih i siromašnih bile u Judeji isto onako znatne kao i u Izraelu ili drugde. Ovo prodiranje stranih običaja imalo je dalekosežne posledice, pa su ga tadašnji proroci osuđivali, videći da će neizbežni ishod svega toga biti potpun rascep društva. Oni su veoma oštro kritikovali kralja Ahaza, kada je aramejske običaje i način ophođenja uveo ne samo u društveni život, već i u verske obrede. Veliki prorok Isaja, sin Amosov, koji je i sam pripadao višim klasama Jerusalima, predskazao je u svojim vatrenim govorima moralni pad tih klasa, a nije poštedeo ni samog kralja, mi upravljače države, govoreći: „Kako posta pokvaren verni grad koji bejaše pun pravde, a pravednost je carevala u njemu; sad caruju krvnici… tvoji su knezovi odmetnici i drugovi lupežima; svak voli mito i žudi za darovima; sirotinji ne daju pravde i neće da čuju za suze udovičke… Kad dolazite pred gospoda, ne prinosite više žrtve zaludne, a kada mu budete upućivali molitve on vas neće slušati jer ruke su vaše krvave… Očistite se od greha, činite dobra dela, tražite pravdu, podižite potlačenog, dajte pravdu sirotinji i branite udovice… " Isaja je osudio žene Jerusalima, kojima je glavna briga bila da se bogato odevaju, kite draguljima i doteruju ne obazirući se uopšte na sirotinju koja je umirala od gladi i bila odevena u dronjke. Isaja je ukorio kralja Ahaza zbog njegovog prijateljstva sa asirskim kraljem kao i zbog njegove spremnosti da prihvati asirski način života. Jednom prilikom prorok mu je rekao: „Asirija je samo prut u ruci božjoj, štap kojim on kažnjava grešne narode, pa zašto se onda više bojiš pruta nego ruke koja ga drži?"

Kad je Ahaz umro, na presto je stupio Hezekija (Jezekija), koji je zemljom vladao u skladu sa duhom Tore i proroka. Zabranio je idolopoklonstvo i naredio da se unište svi drveni i metalni kipovi kojima su se mnogi ljudi još uvek klanjali, a u jerusalimskom hramu ponovo je uspostavio poštovanje jedinog boga. Tu je on slavio Pesah i druge velike praznike u prisustvu mnoštva naroda ikoji je dolazio iz svih krajeva zemlje i okupljao se u svetom gradu.

Hezekijeva glavna briga bila je da zemlju oslobodi asirskog jarma koji je pristankom njegovog oca Ahaza bio nametnut kraljevini. U to je vreme u Asiriji vladao ratoborni Senaherib, koji je hteo da osvoji sve zemlje između Mesopotamije i Egipta. Hezekija je sklopio savez sa faraonom kako bi se zajedničkim snagama borili protiv Senaheriba. Utvrdio je zidove Jerusalima i nagomilao mnogo oružja i .municije za odbranu grada u slučaju opsade. Senaherib je čuo za ove ratne pripreme, pa je — kad je polazio u borbu protiv Egipta — poslao poruku Hezekiji, tražeći od njega predaju Jerusalima asirskoj vojsci. Kad su glasnici stigli, našli su kapije utvrđenja zatvorene, a prestrašeni narod se bio okupio na zidinama. Jedan od asirskih glasnika povika: ,,U ime velikog kralja Asirije upitajte Hezekiju u koga se uzda, te se odmetnuo od Asiraca? Zar u Egipat koji kao slomljena trska probada ruku onome ko se na nju osloni? Ne dajte se prevariti od vašeg kralja Hezekije, već se predajte kralju Asirije!" Ovaj zahtev je veoma zaplašio Hezekiju, pa je preklinjao Isaju da moli boga za spas Jerusalima. Isaja je utešio kralja proričući da će bog poraziti Senaheriba. Proročanstvo se obistinilo. Uskoro posle toga u Jerusalim je stigla vest da se Senaherib žurno vraća u Asiriju, pošto je u njegovoj vojsci izbila neka zaraza i pokosila mu desetine hiljada ratnika, pa je tako primoran da se sa ostacima svojih trupa povuče u svoju zemlju.

Hezekijin sin Manase nije sledio primer svog pobožnog oca, već je išao tragom svog deda Ahaza. Dopustio je ponovo uvođenje idolopoklonstva, pa je čak i u Jerusalimu narod gradio svetilišta Balu i drugim idolima, te su i u ovim svetilištima prinošene žrtve kao i u hramu. Jednom od tih idola — Molohu — žrtvovana su čak i mala deca. Kraljevina je ponovo pala pod vrhovnu vlast Asirije, a u zemlji su se širili loši običaji susednih naroda. Međutim, posle smrti Manasea i njegovog sina došao je na presto Judeje kralj - reformator koji je .ponovo izveo narod na put proroka. Zvao se Josija.

Josija je završio delo koje je započeo njegov praded Hezekija. Uz pomoć proroka ponovo je uspostavio dominaciju Tore. Jednom prilikom sveštenici su našli knjigu koja je sadržavala Mojsijeve zakone i naredbe. Kad su je pročitali kralju, on je bio zadivljen. Ova je knjiga sadržavala upozorenja jevrejskom narodu, da će biti kažnjen, da će mu zemlju osvojiti drugi narodi i da će na kraju biti izgnan iz svoje zemlje, ako se ne bude pridržavao zakona koji su mu dati preko Mojsija. Proroci su Josiji potvrdili tačnost ovih proricanja i istakli kako uništenje kraljevine Izraela i vladavina Asirije nad kraljevinom Judejom dokazuju njihovu istinitost. Rekli su mu da se pouzdano može očekivati da će i Jerusalim zadesiti sudbina Samarije, ako se ne preduzmu mere za otklanjanje takve nesreće. Bilo je radi toga potrebno osloboditi zemlju stranih običaja i idolopoklonstva. Josija je preduzeo da sprovede reforme: izgnao je strane sveštenike, u Jerusalimu je održao veliki narodni zbor i naredio da se svi moraju pridržavati propisa Mojsijeve Tore.

U sprovođenju ovih reformi kralju je znatno pomogao prorok Jeremija, koji je duboko osećao bol naroda i tražio način da svoju braću spase nesreće. Izgledalo je da će reforme koje je Josija zaveo imati uspeha i da su ljudi stvarno shvatili da zdrav društveni život zemlje zavisi od toga, da li će narod živeti u skladu sa Mojsijevim zakonima. Ali uskoro je kraljevinu zadesio čitav niz nesreća. Propala je velika asirska država, koju je sačinjavalo više potlačenih naroda. Vladajući kneževi Egipta, stari neprijatelji Asirije, želeli su da iskoriste njenu oslabljenu moć i da se dokopaju nekih njenih delova. Put ih je vodio kroz kraljevinu Judeju, ali kralj Josija, koji nije imao poverenja u Egipćane i bojao se da će mu zauzeti zemlju, nije egipatskoj vojsci dopustio prolaz i uputio je svoje vojne snage da joj prepreče put. Vojska Judeje sukobila se sa Egipćanima kod grada Megida i teško je potučena. I sam Josija je pao u borbi.

Ova pobeda učinila je Egipćane gospodarima Judeje. Faraon je u Jerusalimu krunisao za kralja Jehojakima (Joakima), sina Josijina. Umesto da narodu poboljša uslove života, novi kralj je mislio samo na prikupljanje poreza koji su Jevreji bili dužni da plaćaju egipatskim gospodarima i na udovoljavanje zahteva faraonovih. Jeremija se protivio ovoj politici kralja i jerusalimske aristokratije i jednom prilikom, govoreći u hramu okupljenom narodu, opomenuo ga je, da će veliki jerusalimski hram doživeti istu sudbinu koju je doživeo i mali hram u Šilou za vreme Samuela, ako vođi naroda ne izmene svoju politiku. Zbog ovih sumornih predviđanja Jeremija je uhapšen i predat sudu. Pretila mu je smrtna kazna, ali su prijatelji uspeli da ga spasu.

Nekoliko godina kasnije propala je kraljevina Asirija i njeno mesto zauzela je druga mesopotamska država, Vavilonija, koja je postala veoma moćna za vreme vladavine Nebukadnecara (Navuhodonosor). U krvavoj borbi vođenoj na teritoriji Asirije, vavilonska vojska je pregazila Egipćane i prognala ih iza granica Palestine. Kralj Jehojakim organizovao je ustanak protiv novog gospodara Nebukadnecara, ali mu je Jeremija, kome je bilo jasno da će Vaviilonci osvojiti sve zemlje do same obale Sredozemnog mora, predskazao da se neće moći uspešno suprotstaviti. Uskoro posle toga Jehojakim je umro, a njegov osamnaestogodišnji sin Jehojahin (Joahin) postade kralj Judeje. Za vreme njegove vladavine Nebukadnecar je uputio vojsku na Judeju i opseo Jerusalim. Zastrašeni mladi kralj pošao je u pratnji svoje majke i celog dvora u neprijateljski logor da pokuša sklopiti mir sa vavilonskim kraljem. Nebukadmecar mu nije poverovao, pa ga je zajedno sa porodicom i izvesnim brojem najuglednijih ljudi Jerusalima prognao u Vaviloniju. Za kralja Judeje postavljen je mlađi brat Jehojakimov, Cedekija (Sedekija), koji se morao zakleti na vernost kralju Vavilonije.

Cedekija se držao zakletve punih sedam godina, ali duže nije mogao da podnosi jaram i prestao je da plaća danak vavilonskom kralju. Nebukadnecar je .na to ponovo poslao vojsku na Judeju. Krećući se prema Jerusalimu Vavilonci su na svom putu opsedali i osvajali sve utvrđene gradove. Vrlo brzo su opkolili i sam glavni grad prepun izbeglica, što su iz manjih gradova nagrnule u Jerusalim, nadajući se da će utvrđenja velikog grada biti dovoljno jaka da izdrže opsadu. Debeli zidovi Jerusalima prkosili su neprijatelju više od godinu dana, ali je posada, koja je branila ove zidine, počela da popušta pod teretom napora, pošto su zalihe hrane bile iscrpene i glad stala harati gradom. Na ulici su ljudi padali od iznemoglosti i svugde se mogao čuti plač dece za hlebom. Više ih je umrlo od gladi nego od mača, a braniocima zidina ponestalo je snage za otpor. Na kraju su Vavilonci probili zid i upali u grad; nastalo je ubijanje, pljačkanje i paljenje kuća. U opštem metežu izgoreo je i veličanstveni hram. Kralj Cedekija je pokušao da pobegne iz Jerusalima, ali je uhvaćen i izveden pred Nebukadnecara. Po zapovesti vavilonskog kralja iskopane su mu oči. Mnogo hiljada stanovnika Judeje zarobljeno je i odvedeno u Vaviloniju u ropstvo. Jerusalim je opustošen.

Ovaj pad Jerusalima poznat je kao „prvo razorenje" svetog grada. Desilo se to 586. godine pre nove ere, i kao sećanje na taj dan slavi se Deveti av.

Lutajući među ruševinama Jerusalima, Jeremija je oplakivao pad Judeje: „Kako je usamljen grad koji bejaše pun naroda! Kao da je obudoveo i nema nikoga da ga uteši." Jeremija je predviđao tu katastrofu i odvraćao je narod od pobune protiv vavilonskog kralja. Nebukadnecar je za to znao i zato ga nije odveo u ropstvo. Po naređenju Nebukadnecara, za upravljača Judeje postavljen je knez Gedalja, prijatelj Jeremijin, koji se smestio u Micpi, u blizini Jerusalima. Maleni ostatak kraljevine Judeje nije se dugo održao. Nekoliko skrivenih jevrejskih činovnika organizovalo je zaveru protiv Gedalje kao predstavnika neprijateljske sile i ubilo ga. Tada su Jeremija i mnogi stanovnici napustili zemlju i zatražili utočište u Egiptu. Tako je u dijaspori (galut) nastala nova jevrejska naseobina, pored one koja je već postojala u Vaviloniji. U međuvremenu, kao što se moglo i očekivati, Nebukadnecar je gvozdenom pesnicom ugušio dalje nemire u Judeji, pa je još mnogo hiljada ljudi proterano u strane zemlje. Narod je bio izgnan i razasut. Međutim, kasnije, kada su se prilike poboljšale, velikom broju izgnanika bilo je omogućeno da se vrate u svoju zemlju.

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License