1 Srpska Varos

Ранко Јаковљевић

КЛАДОВО 1835-1965

АПСТРАКТ: Овим радом анализирају се политичке и привредне околности у којима је Кладово стасавало у стабилан ослонац Србије -почев од доношења првог устава и потпуног уставновљења српске власти на тлу Кладова до почетка изградње хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Кладово, Дунав, Србија, изградња, рат, трговина, становништво

1. СРПСКА ВАРОШ

Кладово на Дунаву, ситуирано почев од 934.км од ушћа у Црно море, као део Кључке регије враћено је под српску управу хатишерифом издатим новембра 1833.г. Почев од 1834.г. на његовом подручју функционишу два паралелна система власти- османски и српски, уз укидање феудалних односа (1). Тврђава Фетислам остала је под искључивом турском ингеренцијом, а још од 1830.г. Милош Обреновић стекао је мандат у име Порте управљати унутрашњим пословима Србије у договору са скупштином народних старешина. Изузетан стратешки значај Кључа почива на околности да се налази на најзначајнијој деоници ђердапског пловног пута и да је Кладово гранични пункт према Румунији, у непосредној близини Турну Северина а недалеко од Оршаве. Читав низ међународних уговора, почев од Бечког, од 1. маја 1616.г, укључујући сепаратне руско- турске споразуме између 1774- 1829.г. гарантовао је слободу пловидбе Дунавом, што је доносило велике погодности подунавским подручјима. Хатишериф из 1830.г. Србији је створио обавезу старати се о безбедности речног саобраћаја, подразумевајући и њено право слободне пловидбе на доњем Дунаву. Извођење регулационих радова на Ђердапу у функцији омогућавања саобраћаја бродовима веће носивости и елиминисања опасности кретања ђердапским теснацем пуним стења, испоставили су се изазовом који ће резултирати преображаја Кладова, из уснуле српске варошице у значајан саобраћајни, електроенергетски и туристички центар.
Почетни српски развојни кораци Милошеве политике огледали су се у пресељењу хришћанског становништва даље од зидина турског утврђења Фетислам и стварању погодности за трговину са подунавским областима, што је захтевало и задовољавајући степен правне сигурности. Кладовска варош коначно је формирана у атару данашње старе чаршије 1835.г, пошто је овде почела са радом прва државна основна школа, а у исто време Србија је добила први устав који, колико год недуго био у примени, јесте представљао темељ стабилизације политичких односа у младој кнежевини и ослонац опредељења њених грађана да своју егзистенцију трајно вежу за своју историјску матицу (2). У одељку ''Општенародна права Србина'' гарантована је једнакост српских поданика пред законом, неприкосновеност приватне имовине, прокламована је идеја поделе власти између књаза, Државног Совјета и Народне скупштине… Књажевским указом од 16.10.1837.г. зајемчени су лична слобода и имовина и проглашена слобода трговине. Укинут је кулук за све изузев тзв. општенародног кулука ''за путеве и мостове''. Следујући ''турски устав'' Књажевства Сербије из 1838.г, задржао је тренд смањења кнежевог утицаја, а у корист Совјета. То су били акти који су чинили основу устројења нормативног система неопходног за опстанак Србије.
Кључки срез садржао је ораница од 22998 дана орања, 2326 коса ливада, 2531 мотика винограда и 35495 стабала шљива (3). Надалеко познато вино продавано на београдским пијацама, али и ван граница Србије, справљано је у бурадима праним ораховим лишћем, од квалитетног грожђа чијем су богатсву рода доприносили песковито земљиште и повољни ветрови. Ракија је настајала у казанијама- посебним просторијама са узиданим казанима и дрвеним кацама за хлађење алкохолне паре. Стратешки значај Кладова огледао се у дунавском пловном путу и потреби да се већи број људи ангажује на бродарским пословима, радовима на узводном извлачењу бродова- тзв. копитарење, пословима претовара и манипулације робом (4). Најзначајнији артикал била је со, увожена из Влашке у Србију. 74 брода дунавског капетана Мише Анастасијевића /1803. Пореч- 1885. Букуршт/ и још око 230 пловила других бродовласника допремило је у периоду новембар 1835- јул 1839.г. укупно 33.935.840 ока (5). На српској страни со је истоварана у Кусијаку и у Кладову, где су постојала два складишта М.Анастасијевића, у близини Кладушнице (6). Он је 1846.г. заједно са браћом Симић закупио на 9 година окна соли у Влашкој, уз допуштење за извоз оданде 16.600.000 ока соли годишње, а сличан споразум имао је за експлоатацију овог артикла из Молдавије (7). На кладовској пијаци 1847.г. пшенично брашно продавано је по 90, кукурузно 40- 45, јечам 38- 40 гроша за сто ока, те су и то били значајни извозни артикли (8). У важну извозну робу спадали су и козе, свиње, јеленски рогови, прерађено месо, лој, што је такође било домен пословања капетана Михаила Анастасијевића. Он је стоку јефтино набављао у унутрашњости Србије, организовао њен тов, а у саланама на Дунаву, од којих је једна у реону Сипа, клање и обраду меса, сушење, производњу лоја и масти, тиме остварујући знатно већу зараду него када су козе и овце извожене. За тако нешто неопходан је био безбедан саобраћај кроз Ђердап. На узводном извлачењу бродова ангажовано је локално становништво- они су као сараори морали одређени број дана одазвати се за тешке послове копитарења, чак и када је кулук званично укинут; и то у неким ванредним ситуацијама, као када је 1837. године требало транспортовати товаре муниције од Фетислама до Шапца (9). Један упечатљив ликовни приказ њиховог рада начинио је Феликс Каниц (10). Непознати путописац, пролазећи Ђердапом имао је следећу импресију: ''Да смо овде могли проћи пре 300 година, видели бисмо тужно робље како на дугим конопцима вуче лађе турских господара. Боса нога гази земљу, пуца бич по голим плећима, уже се све јаче усеца у ране, а лађа полако клизи уз воду. Вода је чула и прогутала многе уздахе невољног робља'' (11). Утолико је значајније да почев од четрдесетих година XIX века паробродска пловидба узима све више маха на Ђердапу. Упоредо с таквим напретком, јављали су се и проблеми суживота са Османлијама из окружења. Тим поводом кладовски срески начелник упутио је писмо адакалском бегу: '' Честити Беже, нама је од Кнеза и Господара нашега строга заповест дошла, да нико не сме јелена, кошуту или срну убити. А мени је јављено да од неколико дана неки адакалски Турци у планину у лов иду. Наши шумари и кнезови селски имају заповест да свакога онога кога ухвате да од поменутих звери коју убије, да га к мени под стражом дотера'' (12).
Кладовска школа која је отпочела рад под српском управом 1834.г, са ''добрим и спосoбним учитељем Павлом Атанацковићем из Новог Сада'' 1836. године имала је већ 39 ученика млађе класе који су радили у здању ''намеренијем своме зграђеним'' (13). Учитељи су се држали упутства да ''не требају прописане науке само механички предавати тј. да деца предаване предмете само наизуст од речи до речи науче и у ветар говоре, а ствар саму не разумеју'' (14). Кладово је добило поштанску експедицију при среском начелству већ 1841. године. Из Неготина се пошта отправљала за Фетислам ''средом и суботом јутром у 12'' а из Фетислама ''средом и суботом по акшаму у 6 часова''. Преко Фетислама поштански саобраћај функционисао је у односу на Влашку, и то''за Влашку сваке среде предвече, а из Влашке истог дана изјутра'' (15)
''Шематизам Округа Крајинског 1839- 1924'' прве систематизоване податке о вршиоцима управних функција у Кључком срезу наводи из 1843. године. Тада је начелник среза Јован Шљивић, писар Јован Ђорђевић, практикант Ђорђе Миленковић (16). ''Речник географско-статистички Србије'' из 1846.г. донео је податке да је Кладово варош са 201 кућом и 751 душом српском и 70 кућа и 374 душа турских, ''ови последњи живе у тврдињи тамошњој, осим у вароши, у којој се гарнизон царски налази; имаде једну српску цркву, једну џамију турску и једну школу српску'' (17). У то доба изграђен је пут од Кладова до Брзе Паланке, да би наредне године био и шљунком посут, ''и од Текије ка Кастелу граду покрај Дунава у реону Припора Соре /Сунчев брег/ друм је на 500 хвати просечен и направљен, чиме је пут трговини на Скелу Текијско- Оршавску отворен'' (18). Кладовљани су се активно укључили у рад и потпомагање Неготинског читалишта. Приликом добротворног бала марта 1848.г. ''Јован Шљивић, начелник среза Кључког поклонио је у корист Читалишта 1 фр. сребр, Миленко Јовановић, ћумрукџија кладовски, 1 фр. сребр, Илија Пчелар, писар ''Бугарску Историју'' и Г.Риста Армаш из Кладова- 5 бакарних старих новаца'' (19). Исте године сакупљено је у готову новцу на подурчју Кладова за Манастир Св.Романа у округу Алексиначком 577 гроша српских (20).
Након налета куге из 1837.г, област је 1848. године погодила епидемија колере од које је много људи помрло (21). Извештај од 15. јуна гласи: ''Ових дана колера се и код нас појављивати почела, у Текији је преко 20 душа од исте заразе поумирало, а млого више јошт побољевали су се. Између свију предупредителни средства пронашло се понајбоље средство ово: свакоме таковом болеснику крв пуштати а ком се овим у помоћ не притекне, тај без икакве друге помоћи умрети мора; у Фетисламу је колера појавила се и већ је до 5 душа од исте заразе помрло'' (22). Окружни физикус Андрија Ивановић није препоручивао ову врсту лечења, али ју је у Кладову практиковао Турчин Фелчер Алија (23). Према подацима Министарства унутрашњих дела у Кључком срезу од опаке болести смртно је настрадало 1848.г. 291 лица, а излечено је 112 људи (24).
Убрзо су се привредни токови стабилизовали па је већ у периоду 1-15.септембар 1848.г. из Кладова у Влашку извезено: 20 ока воска, 9 пари малих пушака, 60 комада личина, а из Влашке у Србију 12 ока дувана, 13 ока зејтина и 10 ока шећера (25). Цена пшеничног брашна на овдашњој пијаци износила је 60- 70 гроша за сто ока, а како су виногради веома добро родили 1 чабар кљука продававао се за 2 гроша и 20 пара (26). Обновљене су и обавештајне активности, а један од првих рапорта након епидемије колере гласио је: ''По приватним извештајима чини се, да војска Турске у Валахију долази, а у Букурешту и да је дошла већ. Власи брзо оружијем спремају се и оружани у Букурешт и Римник иду, као и регуларно воинство у мундире их облаче; и већ је досад са регуларним војинством до 15.000 добро оружаних скупило се'' (27).
Кладово је 1850.г, као центар Кључког среза, Окружје Крајинско, имало 207 кућа са 760 становника, ''столицу среског начелника, примиритељни суд, општинску кућу, цркву парохијалну, школу од четири разреда и постекспедицију'' (28). Становници су били Срби и Власи- ''кротки и прилично приљежни људи, навикнути на уредније грађење кућа, на чистоту'' (29). Према истом извору- ''Описаније Оружја Крајинског'' у њему суседном Фетисламу налазила се 71 кућа са 380 муслиманских житеља.
Свега четири године након публиковања података о кључком крају од стране др.Андрије Ивановића у делу ''Описаније Окружја Крајинског'', Илија Пчелар, писар Среза Кључког 1847, 1852.г, објавио је 1857.г. спис ''Окружје Крајинско'' (30). Резултати његових истраживања казују да је варош имала 302 куће са 1286 људи, ђумрук према Влашкој, лепе баште и винограде који дају племенито вино. ''Варош је правилно ушорена, приличну чаршију има, и суботом добру пијацу, но због тога што никаквога за лађе пристаништа нема и што горњу част вароши до саме чаршије излив Дунава често плави и уништава, нема изгледа да ће кадгод ово место за трговину важним постати'' (31).

1. SRPSKA VAROŠ

2. STANOVNIŠTVO

3. REGULACIONI RADOVI NA ĐERDAPU

4. VREME RATOVANJA I EGZODUSA

5. IZMEĐU DVA SVETSKA RATA

6. DIVERZIJE NA ĐERDAPU

7. ”KLADOVO - TRANSPORT”

8. OKUPACIJA 1941-1944.

9. SAUČESNICI SUDBINE

ZABELEŠKE Kladovo 1835-1965

PRILOG 1 – JAVNI SLUŽBENICI

PRILOG 2 –AKCIONARI KLADOVSKE BANKE NA DAN 25. MART 1928. g.

PRILOG 3 – KLADOVO- KORISNICI ELEKTRIČNE ENERGIJE 1939. g..

PRILOG 4 – VLASNICI STAMBENIH ZGRADA 1959. g.

BlinkListblogmarksdel.icio.usdiggFarkfeedmelinksFurlLinkaGoGoNewsVineNetvouzRedditYahooMyWebFacebook

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License